Iz mnoštva opštekorisnih delatnosti Diogenisa D. Valavanidisa posebno treba istaći njegovu ulogu koju vrši kao osnivač i predsednik Odbora za povratak partenonskih skulptura. Imenovani Odbor je osnovao u Beogradu, 24. maja 2002. godine, sa ciljem da svojim aktivnostima doprinese povratku partenonskih skulptura u Atinu, koje se više od dva veka nalaze u Britanskom muzeju u Londonu. Osnivanjem ovog Odbora, čiji su članovi istaknuti srpski intelektualci, Diogenis D. Valavanidis je nastavio delatnost znamenite Meline Merkuri, uveren da njena uporna nastojanja, da se poharana i širom sveta razvučena helenska umetnička baština vrati u Atinu, predstavljaju istinsku kohezionu silu koja okuplja sve Grke rasute po svetu.

Ista sudbina zadesila je i srpske crkve i manastire na Kosovu i Metohiji. Njihovo postojanje upravo na mestu gde su nastali, predstavlja suštinu srpskog nacionalnog bića, njegovu nacionalnu zastavu i himnu. Sa tim ciljem je i osnovan "Centar za zaštitu srpskog nacionalnog identiteta", koji deluje u okviru "Odbora za zaštitu partenonskih skulptura Melina Merkuri". Kao Melinin prijatelj a time i njenog supruga Jules Dussen-a, Diogenis D. Valavanidis je posle njene smrti (6. marta 1994. godine u Memorijal bolnici u New York-u) dobio od gospodina Dussen-a, saglasnost da jedino srpski Odbor (a ima ih 17 u svetu), dobije saglasnost da ponese ime njegove supruge - Meline Merkuri. Ovim gestom, Jules Dussen inače poznati američki režiser, ukazao je veliku čast kako Odboru tako i Srbiji u celini. Isto tako Gospodin Dussen je prihvatio da bude doživotni počasni predsednik srpskog Odbora.

U više javnih nastupa Diogenis D. Valavanidis je kategorički izjavljivao: "Kada se voli svoj narod i svoja zemlja, uvek se mora imati na umu da će naš narod postojati toliko dugo, koliko budemo negovali njegovu tradiciju, veru i jezik. Ta ideja je uvek držala srpski narod na okupu, što potvrđuje i činjenica da je opstao, i to naročito tokom 500 godina pod ropstvom Otomanske imperije. To je zato jer su se srbi čvrsto držali svoje tradicije, svoje vere i jezika. Jer su slavili krsnu slavu u krštavali decu. Ustvari, to je amanet koji nikada ne smemo zaboraviti".